IZUMIRANJE VRSTA

Prema naučnim procenama, na Zemlji postoji između 5 i 30 miliona biljnih i životinjskih vrsta. Iako čak i ne znamo tačan broj i do sada je opisano samo oko dva miliona vrsta, svake godine na našoj planeti nestane nekoliko hiljada životinjskih i biljnih vrsta. Mnoge od njih nisu nam ni poznate. Istraživanja sugerišu da je stopa izumiranja vrsta povećana za faktor 1.000 do 10.000 iznad prirodne stope, zbog čovekovog uticaja.

Dunav

Dunav je „najmeđunarodnija“ reka na svetu – ni jedna druga reka ne teče kroz više zemalja na putu prema moru. Po tome se već može nazreti različitost i složenost društvenih zahteva koji se postavljaju pred reku i njene ekosisteme. Socijalno-ekonomski i politički uslovi poslednjih decenija i vekova trajno su promenili reku. Mnoštvo intervencija u celom rečnom sistemu ometa ekološko funkcionisanje i predstavlja veliki izazov za jedinstvenu biološku raznolikost u slivu reke Dunav. Sliv reke Dunav obuhvata raznovrsne oblike života. Samo u austrijskom delu sliva Dunava može se pretpostaviti da postoji oko 3500 biljnih i 40.000 životinjskih vrsta.

Postoje procene da vodene vrste umiru mnogostruko brže od kopnenih. Izumiranje vrsta u slatkoj vodi posebno je dramatično i verovatno je najbrže na svetu.

Ako je neka vrsta izumrla, to se ne može se popraviti, a nastale posledice nisu predvidljive. Uticaj na osetljive i složene ekosisteme može biti ozbiljan, uzrokujući izumiranje ili prekomernu populaciju vrsta – čak i onih koje nam još nisu poznate.

Posledice ljudske intervencije

Zadržavanje vode na pregradnim građevinama kao što su npr. hidroelektrane, prekidaju slobodan protok vode. Regulacije reka radi plovnosti i dobijanje zemljišta radi zaštite od poplava utiču na život u reci i na njenim obalama. Povezane s tim su promene u ravnoteži prisustva čvrstih materija. Ovaj izraz označava sav čvrsti materijal koji reka transportuje, od velikog kamenja do najfinijeg peska i sitnih čestica koje plutaju u vodi. Ravnoteža čvrstih materija određuje kakvo će biti dno reke, a time i staništa koja tamo nastaju. Na branama se pre svega zadržavaju sve krupnije frakcije čvrstih materija, što snažno utiče na razvoj staništa. Kroz akumulaciona jezera i pregrađivanje bujičnih potoka, kameni materijal se zadržava već u planinama i ne dopire do Dunava. Kao rezultat izmenjenog sastava materijala dna, reka ispod brana se sve više ukopava u dno i stvaraju se udubljenja. Nivo vode se spušta, aluvijalne ravni se odvajaju od glavnog toka reke i nestaju. Unos hranljivih materija i zaprljanje voda predstavljaju dodatne ozbiljne izazove za životnu sredinu na Dunavu, njegovim pritokama, te floru i faunu koja tu postoji.

Mladica - Hucho hucho

Mladica, takođe nazvana dunavski losos, je najveća pastrmolika riba dužine tela preko 130 cm. Njena prirodna rasprostranjenost je ograničena na slivno područje Dunava, a obuhvata bavarsko i austrijsko podunavlje, kao i veće pritoke.

Glavne pretnje su fragmentacija staništa i uništenje staništa za pojedine životne faze. Tu npr. spada smanjenje staništa za mrešćenje zbog korišćenja hidroenergije.

Mladica je bila široko rasprostranjena do početka 20. veka, a IUCN je danas smatra jako ugroženom.

Evropska barska kornjača - Emys orbicularis

Oklop evropske barske kornjače meri do 23 centimetara. Odrasle životinje teže malo više od jednog kilograma i mogu da žive do 60 godina. One love vodene insekte i puževe, crve, ribe, punoglavce i strvinu. Budući da mogu da gutaju samo pod vodom, nikada ne jedu na kopnu.

Evropska barska kornjača živi u stajaćim ili lagano tekućim vodama. Dok su zrele barske kornjače samo neznatno ugrožene od strane grabljivaca, ugrožavaju ih pre svega posledice ljudske intervencije u njihovom staništu: odvodnjavanje močvara i tresetišta, korekcije vodenih tokova, urbano širenje i uništavanje mesta za odlaganje jaja jako ugrožavaju kornjače.

Na crvenoj listi IUCN-a se europska barska kornjača klasifikuje kao potencijalno ugrožena.

Europäischer Nerz - Mustela lutreola

Evropski nerc – usamljenik – dugačak je od 12 do 19 centimetara i teži 400 do 740 grama. Njegova omiljena hrana uključuje pacove i druge glodare, te žabe, ptice, ribu i rakove. Zimi, životinje često drže otvorenu rupu u ledu na vodama, tako da i tada mogu roniti u potrazi za hranom.

Nercovi su vezani za vodu u njihovom staništu. Stanuju na obalama i drugim, gustom vegetacijom obraslim, područjima duž reka i jezera i retko borave više od 100 metara udaljeni od vode. U Podunavlju su samo još u rumunjskoj delti Dunava ostale male populacije. Evropski nerc ugrožen je, između ostalog, širenjem američkog nerca i lovom zbog proizvodnje krzna.

IUCN klasifikuje evropski nerc kao vrstu ugroženu od izumiranja.

Crna topola - Populus nigra

Veliki broj insekata živi na crnoj topoli, a ptice koriste njenu krošnju kao mesto za gnežđenje. Goveda, ovce i divljač vole da grizu grančice topole. Konji rado žvaću njenu koru, što može da dovede do odumiranja stabala. Čak i dabrovi vole topole i mogu da obore čak i deblje drveće za 1-2 noći. Meko drvo crne topole osim toga je atraktivno stanište za mnoge vrste gljiva. Topola voli toplo, pa je zato drvo nizina i javlja se u nizinama velikih reka širom Evrope.

Crna topola ugrožena je ispravljanjem tokova reka, izgradnjom nasipa i regulacijom korita reka, opadanjem nivoa podzemnih voda, velikim krčenjem aluvijalnih šuma u poljoprivredne svrhe, kao i zbog hibridizacije usled čega se već oko 200 godina preferira korišćenje drugih vrsta topola u šumarstvu.

Evropska crna topola izvorno je bila rasprostranjena širom Evrope. Danas joj u Mađarskoj, prema Crvenoj listi IUCN-a, preti izumiranje.

Jesetre - Acipenseridae

Prvobitno, Dunav je bio dom šest vrsta jesetri. Pet vrsta (moruna, pastruga, jesetra, kratkonosa kečiga i atlantska jesetra) žive kao odrasle jedinke u Crnom moru i migriraju na mresćenje u Dunav. Moruna, najveća i najpoznatija vrsta, proizvodi ‘pravi’ Beluga kavijar. Šesti tip, kečiga, ceo život provodi u slatkoj vodi.

Najveće pretnje jesetrama su decenije teškog ribolova (meso i kavijar), prekid migracijskih puteva i uništavanje staništa za mrešćenje.

Prema IUCN, jesetre su najugroženija vrsta na svetu. Atlantska jesetra (Acipenser sturio) smatra se istrebljenom u Dunavu. Moruni (Huso huso), pastrugi (Acipenser stellatus), jesetri (Acipenser gueldenstaedtii), dugonosoj kečigi (Acipenser ruthenus) i kratkonosoj kečigi (Acipenser nudiventris) preti izumiranje.

Evroazijska vidra - Lutra lutra

Evroazijska vidra teška je do 12 kilograma, ima vrlo gusto, izolujuće krzno i male, okrugle uši. Njih može, poput nosa, da zatvori pod vodom. Živi u različitim pritokama i ribnjacima duž čitavog Dunava. Ona preferira poplavna područja i gusto obrasle obale reka.

Vidra je jako lovljena dugo vremena. Njeno se meso smatralo delikatesom i krzno je bilo cenjeno. Ispravljanje rečnih tokova, krčenje šuma, poljoprivreda, ribarstvo i zagađenje voda dodatni su razlozi za smanjenje populacije.

Evroazijska vidra navedena je kao potencijalno ugrožena u Crvenoj listi IUCN-a.

Patuljasti rogoz - Typha Minima

Patuljasti rogoz je pionirska biljka koja može biti visoka 25 cm do 75 cm. Njeno stanište obeleženo je menjanjem nivoa vode, zbog čega se pretežno može naći na peščanim obalama sporednih rukavaca reke gde je struja mirnija. Patuljasti rogoz je široko rasprostranjen uz glavne rečne sisteme u Aziji i Evropi, ali je njegova rasprostranjenost vrlo isprekidana.

Biljka zavisi od redovne promene materijala dna koja je posledica redovnih poplava. Budući da je dinamika znatno smanjena regulacijom reka, ovo stanište polako nestaje.

Patuljasti rogoz je ugrožen širom Europe. Na IUCN-ovoj crvenoj listi još uvek je naveden kao slabo ugrožen, ali s tendencijom smanjenja. Na crvenoj listi Austrije već se smatra da mu preti izumiranje.

Čaplja kašikara - Platalea leudorordia

Kašikara duguje svoje ime kljunu, koji se na kraju širi poput kašike. Može da poraste do 80 cm i na zadnjem delu glave ima čuperak od dugih, belih pera koji podiže kada je uzbuđena.

Čaplja kašikara razmnožava se u močvarama, grmlju ili trsci uz Dunav, njegovim pritokama i susednim vodama. Potrebna joj je bogata, plitka voda da bi prehranila svoje potomstvo i gusta vegetacija za podizanje mladinaca. Hranu uzima putem ceđenja: gura glavu napred-natrag, filtrirajući pri tom ribu i žabe iz plitke vode.

Klimatske promene i ugroženost staništa doveli su do toga da su prikladna mesta za razmnožavanje postala oskudna i da nema dovoljno hrane.

Kašikara još nije na crvenoj listi, ali se njena populacija stalno smanjuje budući da se sporo prilagođava novim uslovima.

Bregunica - Riparia Riapria

Bregunica je do 13 cm visoka, najmanja vrsta lasta u Evropi. Razmnožava se u kolonijama na strmim peščanim i blatnim zidovima uz reke i kopa duboke rupe, na čijem kraju gradi gnezda. Njen su izvor hrane insekti. Najveća evropska kolonija nalazi se u Deliblatskoj peščari u Srbiji, jednoj od poslednjih pustinja na kontinentu. Grupa se sastoji od najviše 20.000 parova.

Zbog velike kanalizacije reka i rezultujuće vrlo ograničene dinamike reke, samo još retko se formiraju prikladna mesta za podizanje mladunaca. Osim toga, rečne obale se često koriste kao ilegalne deponije smeća, što dodatno komplikuje uzgoj potomstva.

Razlog da bregunica još uvek nije ugrožena je njena izuzetna prilagodljivost. Ali čak ni to ne predstavlja garanciju za preživljavanje ako se stanište previše promeni.

Nemački tamarisk - Myricaria germanica

Nemački tamarisk često se mogao naći uz reke do početka 20. veka. To je pionirska biljka i jedna od prvih koja raste nakon poplave na novoformiranim šljunkovitim podlogama. Na Dunavu se biljka mogla naći sve do srednjeg toka, te u svim alpskim pritokama, gde danas žive poslednje populacije.

Sve aktivnosti koje sprečavaju prirodnu dinamiku tekućih voda ugrožavaju ovu vrstu, posebno akumlacija vode, jer to značajno menja dinamiku poplava i sastav supstrata (šljunka).

U Nemačkoj i Austriji, vrsta je klasifikovana kao ugrožena od izumiranja.

Podunavski mrmoljak - Triturus dobrogicus

Podunavski mrmoljak može da poraste od 12-16 cm. Njegovo ukupno područje rasprostranjenosti relativno je malo. Ono se prostire od Donje Austrije do Mađarske, preko delova Mađarskoj susjednih država, sve do zapadne Rumunjske. Na proboju Dunava kroz Banatske planine na južnim obroncima Karpata čini se da postoji prekid u njegovoj rasprostranjenosti. Tek dalje na istok, u Vlaškoj, i konačno na području delte Dunava u Ukrajini, ponovo imamo populacije ove vrste.

Glavni razlog za opasnost koja preti Podunavskom mrmoljku je isušivanje poplavnih ravni i nedostatak pejzažne dinamike zbog regulacije reka: nivo podzemnih voda opada i manje vode dopire do poplavnih područja. Vodotokovi se suše i pretvaraju u kopno i formira se manje novih malih bara – rasadnici i vode za razmnožavanje vodozemaca bivaju izgubljene

Iako je malo poznato o načinu života podunavskog mrmoljka, prema IUCN-u već se smatra potencijalno ugroženim.

Puh - Muscardinus avellanarius

Puh je glodar poput miša koji teži od 15 do 40 grama i živi do 6 godina. On živi u starim šumama duž Dunava. Možete ga pronaći u mešovitim šumama sa puno grmlja i, kao što ime na nemačkom sugeriše – u drvetu lešnika. Puh je glodar koji obitava u starim stablima sa suvim delovima i rupama.

Pomlađivanje starih šuma i sadnja plantažnih topola ugrožavaju stanište puha. Hrani se vrlo raznoliko, npr. bobicama i orašastim voćem. Ovu raznovrsnu hranu pronalazi samo u šumama sa mnogo grmlja i šiblja, koje su sve ređe. Dodatnu teškoću stvara uostrvljenje šuma, koje sprečava gensku razmenu.

Puh je strogo zaštićena vrsta od opšteg interesa.

Zingel - Zingel zingel

Mali vretenar je raširen u Dunavu i njegovim pritokama. Mali vretanar voli brze tekuće vode, a noću naglim trzajima klizi po dnu.

Na staništa vretenara utiče uništavanje staništa za mrešćenje i zagađenje vode.

Iako je mali vretenar 2013. još bio na listi ugroženih vrsta IUCN-a, populacija ove ribe se oporavila, između ostalog zahvaljujući poboljšanju kvaliteta vode u gornjem Podunavlju, te ona danas više nije ugrožena.

Divlja vinova loza - Vitis Vinifera ssp. Sylvestris

Divlja vinova loza, koja se ne sme mešati s divljim vinom, je loza penjačica koja doseže visine od 20 do 40 metara. U jesen, njeno lišće dobija intenzivnu crvenu boju. Šire je ptice, koje jedu bobice i raspršuju seme izlučivanjem. Stono vino vodi poreklo od divlje vinove loze. Njeno prirodno stanište su obalski zidovi u poplavnim područjima velikih i srednjih reka.

Glavni razlog za retkost divlje vinove loze je regulacija reka. Osim toga, u slučaju intenzivnog šumarstva, ona se zajedno sa belom lozom uklanja, da bi se osigurao dobar razvoj populacije stabala. Kratko vreme aktivnosti drveća u poplavnim ravnima takođe je uzelo životni prostor divljoj vinovoj lozi.

Divljoj vinovoj lozipreti izumiranje u Evropi i jako je ugrožena u Austriji. Ona je tamo jedna od najređih biljaka.

Crnka – Umbra krameri

Crnka živi u tipičnim staništima u aluvijalnim ravnima, tj. u biljkama bogatim plitkim vodama s muljevitim dnom, poput ribnjaka, jaraka i močvara. Posebnost crnke je da može dobiti kiseonik iz atmosferskog vazduha preko plivajućeg mehura, koji je povezan s crevima.

Staništa crnki posebno su ugrožena razaranjem i odvajanjem poplavnih ravni.

Organizacija IUCN klasifikuje ovu ribu, koja je uglavnom retka vrsta, kao ugroženu. Njena populacija naglo opada na regionalnom nivou.

Reka školjka - Unio crassus

Slatkovodna školjka nastanjuje tekuća područja čistih voda sa peščanim dnom i filtrira 4-6 litara vode na sat. Njihove larve se razvijaju parazitski u škrgama raznih vrsta riba. Gotove mlade školjke žive potpuno zakopane na dnu vodenog staništa, dok su odrasle školjke samo delimično zakopane i njihov otvor za disanje seže u vodu radi disanja i filtriranja hrane.

Slatkovodna školjka, a posebno mlada školjka, ozbiljno je ugrožena zagađenjem vode. Ali i gubitak staništa, na primer zbog brana – zajedno s promenom uslova protoka i prirodom tla ispod voda – takođe je važan faktor za snažno smanjenje vrste od 1970-ih godina.

Testerica - Stratiotes Aloides

Testerica je vodena biljka koja doseže pečnik od 80 cm i drži se u vodi sa do 180 cm dugim korenima. Zimi se biljka spušta do dna odgovarajuće vode i ponovno se pojavljuje u proleće. testerica je rasprostranjena u srednjoj Evropi pa sve do Baltika. Može se naći se u višegodišnjim, umereno hranljivim vodama sa relativno konstantnim nivoima vode i vrlo slabim strujama. Testerica raste u toplim, vetrom zaštićenim, blatnim, nezagađenim i uglavnom stajaćim vodama ravničarskih poplavnih ravni, na primer u jarugama, ribnjacima i kanalima.

Nestanak staništa i nedostatak međusobne povezanosti između voda znatno ugrožavaju ovu vrstu, jer se širenje njenog semena između ostalog odvija vodom. Povezivanjem različitih vodenih površina, izdanci mogu da otplove u udaljena područja i tamo zasnuju nove populacije.

U Austriji, testerica se smatra ugroženom biljkom.

Belica plotica – Rutilus pigus virgo

Belica plotica je endemska podvrsta plotice (Rutilus pigus) i pojavljuje se isključivo u gornjem i srednjem toku Dunava i njegovim većim pritokama. Ova riba koja voli struju vode ovde živi uglavnom u dubokim delovima reka i tokom sezone mresta migrira u obalne zone gde su struje manje, da bi tamo potražila zaklonjena i gustom vegatacijom obrasla mesta.

Fragmentacija staništa zbog brana elektrana te uništavanje i odvajanje pogodnih staništa za mrešćenje takođe prete ovoj ribljoj vrsti. Staništa za mrešćenje leže u poplavnim ravnima koje se više ne plave redovno zbog regulacije reka i odvojene su od glavnog toka reke.

Belica plotica, navedena u prilozima II i V smernice o staništima faune i flore, je u delovima Nemačke zaštićena tokom cele godine i u Austriji se smatra jako ugroženom.

Dunavska paklara - Eudontomyzon danfordi

Dunavske paklare biološki nisu ribe, već samo riboliki, filogenetski bazalni kičmenjaci i živi fosili koji su se jedva promenili za 500 miliona godina.

To je endemska vrsta srednjeg i donjeg sliva Dunava, koja se ne pojavljuje u samom Dunavu, nego nastanjuje pritoke. Ova vrsta je jedina među slatkovodnim paklarama koja parazitira na slatkovodnim ribama.

Dunavska paklara je lokalno ugrožena zbog akumulacija i zagađenja.

Evropska Unija je vodi u Dodatku II Direktive o staništima i zato se ona smatra vrstom od opšteg interesa. Prema Crvenoj listi IUCN-a ona je potencijalno ugrožena.

Dunavski puž - Theodoxus danubialis

Dunavskom pužu je kao stanište potrebna voda koja je čista i bogata kiseonikom, kao i kamenito dno. Može se naći u Austriji na gornjem i srednjem toku Dunavu, a u glavnom toku Dunava se može naći samo povremeno. U Mađarskoj još uvek postoje veće populacije. Atraktivne kućice dunavskog puža kod ranih dunavskih civilizacija bile su popularne kao nakit i pogrebni prilozi.

Vrsta je ugrožena zbog uništavanja staništa, posebno zbog brana na hidroelektranama, budući da one menjaju stanje protoka i stanje supstrata u reci.

Vrsta se smatra jako ugroženom u Nemačkoj, Austriji i Češkoj Republici.

Obalčari - Isogenus Nubecula

Obalčari su drevni insekti koji kolonizuju dno reke kao larve i žive na obali nakon njihove transformacije u krilati insekat. Vrsta Isogenus nubecula se može naći u velikim rekama i sve do 1960-ih godina se mogla naći na Dunavu kod Beča. Od tada više nema znakova njihovog prisustva.

Međutim, vrsta nastavlja da živi u dinamičnim delovima reka poput Tise u Mađarskoj i Loare u Francuskoj. Međutim, njena rasprostranjenost je znatno smanjena usled ljudskog uticaja. Pored zagađenja voda, ova vrsta je ugrožena destrukcijom pogodnih staništa – kao što su aktivnosti kojima se menja korito reke ili supstrat.

Zapadna medonosna pčela - Apis mellifera i divlje pčele

U Evropi, osim zapadne medonosne pčele živi preko 500 različitih vrsta divljih pčela, od kojih mnogima preti izumiranje. Pčele su nastanjivale zemlju 40 miliona godina i oprašuju oko 80% svih cvetnih biljaka. One osiguravaju trećinu naše hrane i bitne su za nastavak postojanja bezbrojnih vrsta.

Glavni razlozi umiranja pčelinjih kolonija i pretnje koje ono predstavlja za čitave vrste divljih pčela su upotreba pesticida i sadnja monokultura u savremenoj poljoprivredi, što rezultuje samo kratkim periodima cvetanja i time dugogodišnjom gladi. Virusi i patogeni, a posebno Varroa grinje, uvedeni od strane ljudi, dodatni su razlozi za opadanje populacije. Klimatske promene takođe imaju negativan utjecaj.

52% nemačkih divljih pčela nalaze se u kategorijama ugroženosti crvene liste ugroženih vrsta. 53% evropskih pčelinjih kolonija umrlo je u poslednjih nekoliko zima.

IUNC

International Conversation of Unique Nature – Crvena lista IUCN-a je međunarodna lista, koju su napravili naučnici kako bi utvrdili stepen ugroženosti životinja i biljaka.